Juče sam plakala! Zar na 8. mart?! Zašto?
- Zato što sam se probudila čuvši da je pitanje da li je jedna žena živa!? Žena, koja ima godina isto koliko i ja, kojoj je, dok se borila da preživi skupljajući đubre, neka mašina smrskala noge!
- Zato što se nisam obradovala karanfilu, inače cvetu za koji iskreno mislim da je divan!
Možda mi je po privi put u životu jasno, šta tačno govore žene, koje kažu da ne žele da im kupuju poklone 8. marta. Ne briše se time 364 drugih dana u godini.
Priznajem, ranije sam olako omalovažavala ovaj stav!
Da li je juče žena bila „kriva“ ako se nije oduševila? Ako nije bila dovoljno srdačna i presrećna kad je dobila poklon, na koji je potrošen makar i delić onoga zbog čega mnogo prethodnih noći nije spavala? Možda je prekjuče baš toliki iznos uštedela jer nije sebi kupila nove čarape (zakrpila je stare), setivši se da i idućeg meseca treba da se plate računi, kirija…
Da, da…ovo je svakom, ko u našoj zemlji živi u stvarnosti, i jasno i razumljivo.
Ipak, pitanje je koliko nas razmišlja i o tome da li je važno da 8. marta naglasimo da obaveza žene nije da „stoji iza svog muškarca“? Njen životni cilj nije da ga bezuslovno podržava i onda kad time hrani njegovu sujetu, negov narcizam, manipulacije, dok gotovo svakodnevno sluša da je loša jer ga ne razume dovoljno. Ona je „dužna“ suptilno, neprimetno da obezbedi da se on profesionalno i lično razvija, tim pre sada, u situaciji kad su okolnosti nepovoljne i „sprečavaju ga i onemogućavaju“ mu to!
Muškarci u jednoj od verzija ovog sveta, kao da imaju pravo da budu nemoćne, jadne žrtva, koje one „maltretiraju“, ukoliko ih ne dižu u nebo! „Uvredjeni su“, ukoliko one slučajno nalete na posao s perspektivnom, dok oni u kući propadaju pasivno. Oni bi, naravno uvek hteli, ali ne mogu, oni „čine sve“, oni bi voleli ali nemaju… One su „krive“!
Žene, vi koje pripadate istoj toj verziji sveta, ako ne talasate, ćutite, ležite, žmurite, jedva da dišete, ako iz kuće ne izlazite… velika je verovatnoća da u tom trenutku ni ne budete aktivno krive! Pa logično je onda da na taj način štitite sebe! A, „krive“ ste kad povremeno dozvolite da ne glumite, dovoljno jako i dovoljno uverljivo, da je on savršen, a tek kad se drznete da primetite, da niste vi baš za sve krive! „Krive“ ste kad hodate i kad osećate, razmišljate, kad težite i kad krenete ka prijatnom, lepom, uspešnom… kad počnete da se menjate!
Primećujemo li uopšte ovo kao problem ili nekako prećutno podrazumevamo da su to samo normalne manifestacije naših polnih uloga?
Ravnopravnost, to nije jednakost u svakom smislu. Potpuno jasno! Ko tvrdi suprotno izvrće istinu. Živele različitosti!
Ipak, imaju li sve žene ovog sveta i pravo da primete da nešto nije savršeno, da poveruju u ono što osećaju, to glasno i jasno kažu i onda se i izbore za promene koje žele?
Imaju li pravo da i pokažu koliko su moćne? A moćne jesu. U vezi s pričom sa početka – posle rekoše, nije tako strašno. Novinari su nafilovali vest. Žena s djubrišta nije životno ugrožena, „samo“ joj je slomljena jedna noga. Skočila je u stranu ipred te zloslutne mašine! A, ha! Ali, jeste bila na djubrištu, boreći se da preživi! Jeste, ali je i moćna, uspela je u tome. U stvari, spasla je samu sebe!
Ravnopravnost je i to da ni muškarci, ni žene ne moraju da budu žrtve okolnosti i onih „loših“ drugih. Svi imamo pravo na moć.
Ako želite da se menjajte, krenite! Imate pravo na to.
Da, istina je da ste vi jednako vredna ljudska bića, s potpunim pravom da izaberete! Imate pravo da vam bude dobro, lepo, prijatno, da se osećate sigurno i uspešno! Niste krivi ukoliko ne priznajete ponizno, da ste baš vi za sve krivi.
Niste! Ali, niste krivi ni za to što do sada niste sve ovo shvatili! Niste krivi, ni za to što do sada niste znali, niste osetili da ste moćni, snažni, da znate kako da se promenite! Kako da pronađete ljude koji vas podržavaju, vole, ljude koji vas cene, odlučili su da budu tu zato što žele da uživaju, uspevaju, rastu, baš sa vama!
Evo i ja krećem na taj put. Pišem iz srca, iz duše, iz glave! Sada vidim da je ovo moj način da se menjam, dok koračam kroz život, usput menjajući još po nešto, što je moguće i što dopušta da se promeni!
Do skora nisam sebi dozvoljavala da znam lepo, a nesavršeno da pišem! Menjam se!
Pre par dana sam čula jednu mudru, hrabru, odlučnu ženu, kako govori da je možda rešenje – da češće menjamo!
Skoro sam učila nešto pametno, pa izdvojila da zapamtim upravo to – da je promena neizbežna. Ceo svet i mi sami se neprestano menjamo. Samo treba da izaberemo da li ćemo da se menjamo onako kako mi to hoćemo i da težimo onome što mi želimo ili ćemo dozvoliti da nas „život menja“, bacakajući nas tamo gde on hoce, svidelo se to nama ili ne.
Da li nam je važnije da nikada i ni za šta nismo odgovorni, kako ne bismo ni bili u obavezi da planiramo, radimo, borimo se, da prihvatamo izbor da smo večne žrtve okolnosti, ili ćemo sebi dozvoliti da pronadjemo šansu da uspemo.
Važno je da smo svesni da imao puno pravo da izaberemo i jedno i drugo!
Imamo pravo da pronadjemo način i da se obradujemo karanfilu!
Danas je 9. mart, po meni dan promena, posle 8. dana početka formalne borbe za ravnopravnost!