Devolucija

           Gledam okolo u redu ispred bankomata, kad mi odjednom pažnju privuče glasan lavež psa, koji se dotad izgleda samo neprimetno motao tuda. Trčkara pas sa strane i laje prestravljeno na čoveka, koji ne radi ama baš ništa, sem što hoda i oštrim pogledom strelja u psa. Nastavljaju oni tako, jedan pored drugog, sve dok se čovek jednostavno nije izgubio u ulazu u susednu zgradu.
Par sekundi posle, iz banke izlazi žena, takodje naizgled ništa ne radi, al pas dotrčava do nje, maštući repom i veselo kevćući.  Žena se saginje da ga pomazi, a on se odmah izvrnuo na ledja i pustio je da ga mazi po stomaku.  Šta je baš toliko drugačije?
Pomislili biste, pa pas je njen! Nije, obična lutalica je. Kako znam? Pa otišla je žena, ja sam završila sa svojim redom, a pas me je dočekao umilno trčkarajući okolo. Pozdravila sam ga osmehom, nisam primetila ni jedan jedini razlog da ga se uplašim. Nisam ga mazila – meni je ipak nekako važno da imam gde da operem ruke posle. Osvrnula sam se kasnije par puta – nastavio je umilno da pozdravlja ostale prolaznike. Možda je ovo dobra statistika, jedan, izgleda ne baš dobar, medju mnoštvom drugih, dobrih ljudi. (Da li je procenat opasnih isto toliki i kad su životinje u pitanju?)

           koz Šta se dešava? Da li je životinja u stanju da vidi nešto što ja ne mogu?

Kad sam počela da obraćam pažnju na ovo, često sam vidjala sične scene i slušala skroz različita iskustva s psima, mačkama… koje se ponašaju na slične načine.

            Priznajem, ja ništa, ama baš ništa neobično nisam primetila na ljudima kojih su se životinje bojale i bežale od njih (i agresivno ponašanje u ovim slučajevima je meni ličilo na prestravljenost). Te ljude ne poznajem. Da li možda postoji razlog da ih se i ja bojim? Da li su meni zakržljala neka čula? Evolucija je to, postoji verovatnoća da priroda to dobro reguliše, pa su ti ljudi opasni samo za životinje, a za nas nisu. Ili mozda ipak jesu?! Ne prestajem da se pitam. Možda i ja imam neko čulo, koga nisam svesna, a koje me štiti… ili sam ga vremenom izgubila…

S druge strane, možda te iste životinje to svoje čulo koriste i kad prepoznaju opasne pripadnike svoje ili drugih vrsta? Kako to da ja ne shvatam na prvi pogled da je neko ljudsko, tako i životinjsko biće i te kako opasno? A opasna su neka i te kako! Prestravim se kad  kad.

Nisam ekspert za ovu oblast. Znam da neki ljudi i to istražuju, ali  sam za sada o ovoj temi informisana prosečno i oslanjam se na osećaj!

            Nekako sam se osetila ponosno kad sam shvatila da sam se oduvek razumela sa životinjama. Mačke obožavam, obožavaju i one mene (i one koje su tudje i one koje sam ja svojatala, ali i one koje su samo svoje). Naletim na kozicu, pa i na tele (na sred Telepa)… I retko  odolim da ne pridjem.

            Ipak, jedna od stvari koja mi je važna je da ih, u stvari, doživljavam kao slobodne. (Ne govorim ovde o životinjama koje svrstavamo u domaće i služe nekoj čovekovoj svrsi. Diskusije vezane za ovu oblast bih ovog puta preskočila). Verovatno ima ljubitelja, koji  misle da ljudi bolje znaju šta je za životinje najbolje.
Odrastala sam sa jednim mačkom i on je u svojoj punoj snazi odlučio da ode. Plakala sam, ali mislim da je imao pravo na svoj život. Prežalila sam ga, al je on onda, posle 8 godina odlučio da se vrati, ostareo, ofucan, bez i jednog jedinog zuba, nam je dozvolio da mu pasiramo hranu i da budemo uz njega do njegovog poslednjeg dana.

            Čini mi se da ljudi imaju pravo da žive u kućama, slobodni da udju i izadju kad to požele, a da životinje verovatno, takodje, imaju pravo da žive na slobodi i da izaberu da odu gde one hoće i da se sa nedaćama, koje život nosi sa sobom, bore na način na koji one znaju. Jesmo li mi ljudi sigurni šta je dobro, a šta ne za evoluciju jedne druge vrste? Dobro, neka vrsta Bogova na Zemlji jesmo, ali imamo li baš sva prava? I kad to nema nikakve veze sa našim sopstvenim preživljavanjem? Ne znam! U stvari, nisam ni u šta sigurna!

               Jedno  ipak, dajem sebi za pravo da kažem. Verujte sebi i onome što osećate! Naravno, ne slepo jer slepa vera uglavnom donosi više predrasuda i problema, nego koristi.

 Ali, shvatite te svoje leptiriće u stomaku kao poziv da se pitate, razmislite, potražite odgovor i u sebi i oko sebe, šta bi oni sve mogli da znače. Uvek nešto znače, ali šta? Da li ćemo to zasigurno znati tek kad evoluiramo?

I dan danas mi na čudnim mestima prilaze životinje. Sedim na keju na klupi, kad jedna lutalica samo skoči i leže na pored mene. Pasa se, medjutim, po malo bojim.

Ja ću ovo da shvatim kao kompliment, a vi me shvatite onako kako osećate!

Leave a Reply

Your email address will not be published.