“Rodi me, majko, srećnog, pa me na djubrište baci!”

            Žale se ljudi na lošu sreću! „Zašto to uvek mora meni da se desi!?“, „Nikad ništa lepo u životu da mi se desi!“…

            Ipak, juče je u javnosti odjeknula jedna srećna priča. Devojka, koja je rodjena u Ukrajini, je ostala bez nogu od posledica nsreće u Černobilu. Roditelji su procenili da ne mogu da se nose s tim problemom i ostavili je. Malo kasnije, usvojila ju je američka porodica… i onda je ona juče dobila zlatnu medalju na Olimpijadi!

           599585_10200944766926628_62806231_n Verovatno je većini, čim su čuli ovu vest, prošlo kroz glavu da je to neka Božja pravda! Retko ko nije sklon da u svom srcu likuje, dok upire prstom na njene biološke roditelje, koji su „krivi“ za to što su uradili. Ipak, da li je njihovo otpisivanje, njoj u stvari pomoglo? Možda je upravo to nešto najbolje što su u tom trenutku mogli da urade za svoju ćerku!

            Šta mislite, imamo li pravo da zaključimo da su, ti ljudi čije genetske predispozicije devojka nosi, negativci, a ovi koji su je odgajali, pozitivci? Da li je sigurno da bi ona isti usph u sportu postigla i u Ukrajeni? Jesmo li sigurni u to i da ne bi, i da bi?

            S jedne strane, možda ona i ovako ništa ne bi ni bila u stanju da postigne da nije imala urodjene predispozicije. S druge strane, šta bi joj one vredele u nekoj zatucanoj sredini bez podrške i pomoći ljudi koji je vole i veruju u nju! Ili je sve jedno, jednostavno je rodjena pod srećnom zvezdom!?

            Jedno je sigurno, medalju je osvojila baš ta devojka, a nisu ni jedni, ni drugi roditelji, pa ni bilo ko oko nje! Ostali mogu da se raduju ili ne zbog nje, da se osećaju ponosno jer su joj pomogli ili krivi što nisu. Mogu da se osećaju i bilo kako drugačije, kako to oni sami odluče.

            Nekako podrazumevamo da zlatna medalja na Olimpijadi automatski znači sreću! Da li onda, gubitak nogu automatski znači nesreću!? – Za ovo drugo, kažemo – Ne! Hoking, Nik Vujović, ova devojka… to demantuju.

            S druge strane, plače sportista sa srebrnom medaljom, gubitnik je onaj ko ne uspeva da osvoji peto prvenstvo zaredom, nesrećan je otac kome se rodio treći sin (ili ćerka). Nekako im nije dovoljno… A,  i svima nama, koji smo pedeset divnih stvari uradili, al se krivimo zbog jedne greške.

            Imamo li pravo da budemo srećni zbog toga što smo uspeli da prodjemo kvalifikacije, što imamo ruke ili oči, što još imamo s kim da podelimo ručak, što smo završili nešto, pa makar i poslednji prošli kroz svoj cilj…?

            Ovoj devojci svi odajemo priznanje i sigurni smo da je uspešna. Uspešna jeste, za nas, bez svake sumnje, ali da li je i srećna? Ko to odredjuje? Pa ona sama. I to isključivo ona sama!

            Da li se osećamo da smo srećni ili nesrećni, uspešni ili ne, to samo od nas zavisi. Identičnu situaciju neko može da je doživi na jedan, a neko na drugi način. Od toga kako vidimo sebe, koliko nam je to važno, šta mislimo, kako se osećamo u vezi sa tim što radimo, zavisi da li ćemo sebi da dozvoloimo da budemo srećni ili ne, da sebe doživimo uspešnim ili ne.

            Čovek je srećan, čovek je nesrećan. On odlučuje da li sebe i svoju situaciju vidi beznadežnim, pa samim tim i potpuno onemogući uspeh. S druge strane, može sebi da da šansu i upusti se u borbu, koju će možda završiti uspehom.

            Možda? Sama vera u uspeh, postavljanje ciljeva i plana je nužan, ali ne i dovoljan uslov.  Ako ne verujemo u to da ćemo uspeti, to ćemo sigurno i ostvariti, uspeti nećemo! Ipak, prazna vera nema čarobnu moć. ( Preplavljeni smo reklamama za genijalne programe, kojima treba samo da se prepustimo i sve će garantovano samo da nam se ostvari. Lakše je verovati u to, ali na žalost, čarobnog štapića nema).

            Ipak, dajmo sebi šansu da budemo srećni!

            Da li je devojka sa početka priče srećna? Nisam sigurna. Nisam je pitala.

Ali znam, da jedino mi sami imamo moć da sebi dozvolimo da uspemo, pa i da zbog toga budemo srećni!

Save

Leave a Reply

Your email address will not be published.