Belog nosoroga više nema! Po svoj prilici ga niko nikad živog neće videti. Godine, kada su ljudi uopšte odlučili da aktivno primete da mu preti izumiranje, rodila se moja sestra. Ona je inače izuzetno mlada. Prošao je samo jedan delić, jednog ljudskog veka, ali to je taman toliko da ljudski rod uspe da poništi toliko toga što je priroda stvarala ko zna koliko milijardi (ili već čega) godina.
Često, kad nam se nešto više ne svidi, jednostavno ga bacimo i nabavimo novo, mislimo da tako jednostavno možemo da „okrenemo novi list“, odemo na neko drugo mesto i tada će se, svi naši problemi rešiti.
Da li je baš tako lako promeniti (se)?
Verujem da nema osobe koja nije bar jednom u životu odlučila da će u ponedeljak da započne nešto potpuno novo, da će od Nove godine da se baci na ovaj ili onaj novi posao, da će jednostavno da preseče… I krenemo mi tako u tu epohalnu promenu, učini nam se da smo sa svim starim raščistili, ali ne lezi Vraže, posle pola, godine ili najviše dve, eto ti sve po starom. Suština našeg života, naših problema, odnosa s ljudima je ista, samo je pakovanje malo drugačije.
Pitamo se zašto je to tako? Pa jel’ promena uopšte moguća?
Možemo se promeniti mi, ali ne baš tako jednostavno. Kažu neki pametni ljudi da nam u tome mogu pomoći tri stvari: velika ljubav, velika nesreća ili psihoterapija.
Ako se odselimo na neko drugo mesto, ostavimo sve stare ljude i sve stare probleme za sobom, tačno je da se rasteretimo na kratko, tačno je da dajemo sebi prostora neopterećeni starim odnosima. Ipak, ako ne iskoristimo tu šansu i mi sami sebe odnesemo tamo iste, nepromenjene, neće se promeniti ni naš život. Polako ćemo opet skupiti oko sebe slične ljude, uspostaviti sa njima slične odnose, radićemo stvari na sličan način i velika je verovatnoća da ćemo ponovo da kukamo – Zašto se to isto baš uvek meni dešava? Ali se ne dešava, mi to radimo.
Naravno, nije poenta da neko pomisli da je „sam za sve kriv“. Nismo krivi ako ne radimo stvari sa namerom i ciljem da nekog povredimo ili oštetimo, samo smo za sebe odgovorni. A odgovornost je i olakšanje. Zamislite samo da znate da to što vam se „dešava“ u stvari vi možete da kontrolišete! Naravno, ne bih da ovog puta neko pomisli da govorim da smo mi neki svemogući čarobnjaci koji mogu da kontrolišu i druge ljude i okolinu. Ipak, jeste li razmišljali kako se osećamo, kad damo sebi za pravo da imamo moć sami nad sobom? Ja, na neki način, osetim olakšanje, nadu i snagu.
U svetlu ovoga o čemu pišem, pitam se, da li je realno da rešenje za to što smo zagadili našu jednu jedinu Zemlju, pronadjemo pravljenjem kolonije na Marsu? Hoćemo li okretanjem novog lista naći sreću negde daleko, ostavivši sve staro za sobom? Skloni smo da pravimo preseke, pravimo epohalne promene u svojoj okolini. Ali, šta ćemo sa tim što sebe same nosimo u sada mnogo neprirodnije i negostoljubivije stanište? Mars lepo izgleda kroz teleskop, ali nam njegova temperatura, njegov vazduh, njegova gravitcija… i ko zna šta još, ne odgovaraju. On nema nešto što nam naša topla, udobna i prijatna Zemlja tako prirodno pruža, a prestali smo i da primećujemo koliko nam je neophodno za opstanak!
Važno je da menjamo sebe, važno je da menjamo i svoje okuženje, ali samo da pazimo da ne „izbacimo dete s prljavom vodom“! Toliko toga divog već imamo. Istina je da je pravo umeće da to blago sačuvamo, dok menjamo ono što je loše.
Ipak, verujem da nam u tome pomaže velika ljubav!