Prva impresija!

           Profesor/ka, doktor/ka, gospodin/đa. Ooo… Prva asocijacija – osoba za poštovanje! Pa da, i jeste.

            Druga strana! Renoviraju komšije stan. Izbacili sav nameštaj, sve rastavili i pobacali pored mesta gde je stajao kontejner. Dok odlazim u prodavnicu, stiže kamion i odnosi kabasti otpad, ali pored stuba ostavlja stari televizor i kasetofon. Nekoliko minuta potom srecem mladića, Roma, na biciklu s zavarenom velikom transportnom korpom, koji nije stigao da vidi prethodna dešavanja. – A-ha! Utovariće TV brzinom svetlosti! Ok, nek mu posluži. maslacak

            Vraćam se desetak minuta posle i ispred zgrade mi se ljubazno, ali stidljivo obraća taj isti dečko i pita da li znam čiji je ovaj TV i da li je vlasnicima potreban. Iskreno vam kažem, mnogo sam se postidela svoje predjašnje misli. Najljubaznije što sam mogla objasnila sam mu da su komsije izbacivale stvari, ne poznajem ih i ne znam sa sigurnošću, ali pretpostavljam da im ne treba. Ipak, kao odgovor na njegovo insistiranje, ko su oni tačno i da li mogu ipak to da proverim, odvodim ga do njihovih vrata i bodrim ga da zazvoni.

            Kad sam ušla u stan, pošle su mi suze.  Kažem pošle, ko da to nisam ja, ko da je neko drugi. Ali se i jesam tako osećala, nekako odvojena od sebe same. Srela sam poštenog čoveka!

            Često čujemo od ljudi oko nas da se pitaju, da li je pošten, vredan, moralan, uporan, neko ko ne odstupa od svojih principa, jednako budala? Nije!

Jedni kažu, jeste! Pa bolje da sam prevarant. Oni bolje prolaze u životu, a šta ja imam?

Ma to je sposobnost da se snadješ, i treba tako!

            Drugi su ipak sigurni – Ljudskost je ljudskost. Hrabrost je boriti se, ostati pošten bez obzira na sve. Može trenutno da se učini da profitiraju oni drugi. Ipak, ko je svim srcem siguran u svoje vrline, kaže da zna da ne bi mogao mirno da spava, kad bi nešto neposteno uradio. A da li lopovi, kriminalci, prevaranti, neljudi, dobro spavaju? Neki možda i spavaju, ali neki možda i ne! Nekog možda uopšte ne dotiče to što čini zlo, ali, važno je da znamo da su takvi veoma, veoma retki. Većinu ljudi, ipak grize savest ako urade nešto nepošteno, primećivalo se to spolja  ili ne!

            S druge strane, svako od nas po nekad ne spava dobro. Ne spavamo ni onda kad shvatimo da nam se desila neka nesreća, kad nas neko izigra ili prevari, kad nas povredi ili ošteti, kad postanemo žrtve nečije zlonamernosti! Da li to onda znači da je bolje pridružiti se „djavolu“? Ipak, to „nespavanje“ je mnogo drugačije. Sasvim je prirodno da se osećamo ljuto i da budemo besni kad vidimo da je neko uradio nešto nepravedno, da je nas ili nekog drugog oštetio, povredio, kad je preoteo nešto što mu ne pripada… Nije normalno da ne osetimo ništa, da budemo mirni i ravnodušni.

            Važno je da znamo da su sve emocije normalne i da je njihovo ispoljavanje dobro po nas. Pitanje je samo da li je njihova manifestacija u skladu ili ne sa situacijom, da li ih ispoljavamo iskreno, prirodno i adekvatno! Nije primereno ako na nekog zaurlamo i prebijemo ga ako nas je nagazio u prepunom autobusu koji je zakočio, ali je primereno da plačemo i budemo tužni ako smo čuli da smo izgubili nekog ili nešto, a da pri tom niko za to nije kriv.

            E, sad, da li je normalno da budemo besni kad vidimo da gospodin doktor odugovlači da leči nekog ko je povredjen, bolestan, kome je nepohodna pomoć, očekujući da će taj očajnik pronaći način da mu pročita misli  i poseti ga u privatnoj klinici, gde će dobiti šansu da zakaže neophodni tretman! Da li je prirodno da budemo ljuti na inteligentnog, na funkciji, koji odbija da za pomoćnika primi nekog visprenog, sposobnog, pametnog, već bira onog  sklonog poltronskom ponašanju, delimično ograničenih sposobnosti, jer mu od takvog ne preti opasnost da ga prestigne! I da li je prirodno da protestujemo i borimo se protiv sistema koji žmuri na nepravdu. Jeste! I te kako treba da imamo nešto protiv onih koji pronalaze rupu u zakonu i kaobajagi kazne nekog ko je oštetio ogroman broj ljudi, al je u isto vreme smuvao da se ne vidi mogućnost da mu se ta kazna bilo kako naplati. Da li je OK da mirno gledamo kako s druge strane vode u zatvor dedu od 90 godina, kome je prekršaj to što nije pokosio travu ispred svoje njive, ili oduzmu kuću nemoćnoj baki kojoj se dug za struju od 20 din hiljadama puta uvećao?!

            Kažu da je jedan od kriterijuma normalnosti, to kako se ponaša  većina. Da li je nesto normalno ako to radi većina? Može da bude, ali ne mora. Ako većina radi nesto neposteno i nemoralno, to nije normalno, to jednostavno nije u redu.

            Problem je kad najpametniji sloj drustva ogrezne u nepoštenje i poveruje da je u redu da radi “mutne” stvari jer „to svi rade“ . Pa to donosi korist. Ne, nije u redu! Ne, ne rade to svi!

       I vi koji ste sposobni da razumete i da se usprotivite lošem, imate i vecu odgovornost! Ima i onih koji odlučuju da ne izdaju svoju ljudskost, ni po koju cenu.  Postoje stvari koje ni ne treba da imaju cenu, koje ni nemaju cenu.  Ipak, uplaše se ljudi, veruju da nisu dovoljno moćni, sposobni, da nisu u stanju da nesto pošteno postignu, pa lakše ili teže dopuste da ih neko prevari da mogu da ”ušićare“ po nešto.  Ali, gorka je to dobit. Ukoliko mislite da  nešto morate da “prodajete“ na nepošten način, u stvari ste prodali sebe! I na kraju se ispostavi da ste uvek to uradili za sitne „pare“.

            Da li je u redu da nekog oštetite zarad svoje dobiti? Nije i nije, i to nije ni u kom slucaju. Uspeh postignut na uštrp tudje nesreće je lažan. Uspeti je moguće samo za sebe i u odnosu na sebe.

            Baš svaka od ovih stvari me je nekada i lično zabolela.  Osetila sam se  povremeno nemoćnom da bilo šta uradim.

            Kako se vi osećate? Ako imate ideju kako da pokažemo da smo moćni, kako da pametno, ali funkcionalno ispravimo nepravde, delite to svakodnevno sa drugima!
Niko od nas nije savršen. Grešimo povremeno. Ipak, znam da nemam pravo da se predam, nemam pravo da izneverim prirodan zakon ljudskosti.  Ne odustanem od učenja  kako da prepoznam čoveka i ispod odela. Hoću da ispravljam svoje greške, da  rastem, razvijam svoje sposobnosti i umeća i pronalazim rešenja za to u šta verujem, cenim i želim.

              Isplati se!

Katarina Stojanović Kostić

Leave a Reply

Your email address will not be published.