Volite li sneg?

Sećam se detinjstva. Sneg. Vikend je. Trčim napolje, isčupam sanke i dokopam se brda. Na stazi se guram sa drugom decom, pravimo neki svoj red. A objektivno nije bilo mnogo dece u komšiluku. Valjda se na daleko znalo koje je brdo najbolje!

I ostanemo tako, satima zadihani, crveni u licu i mokri do gole kože, dok nas roditelji ne oteraju u kuću! I bunili smo se, nije da nismo… Al istina je da su granice bile tu negde. Pitanje je kako smo i toliko izdržali!

Slične doživljaje je valjda imao i jedan reporter sa TVa, koji se, siroma, ujutru uputio da snimi prilog o sankanju na brdašcetu kojeg se on seća od pre 30 godina. Kad, ono, nigde ni jednog jedinog deteta! Snašao se da nešto priča, kao povezuje to sa time što valjda deca više vole virtuelne igrice…

Ali, da li je baš tako?

Juče popodne, ja u šetnji. I mini brdašce puno! Ali ne samo dece, već i roditelja. Jedni ih na vrhu (ni 2 metra visokom) ispraćaju, a drugi raširenih ruku, tik uz ivicu podnožja, dočekuju. A, nisu baš sitna dečica u pitanju.

I setim se. To je! Jutros su roditelji završavali svoje poslove, a deca se u današnje vreme nikako ne puštaju sama napolje.

Dobro, raspravu da li su vremena opasna, da li je bezbedno, da li roditelji imaju ili nemaju šta da rade, ne bih sada pokretala. Složen je to fenomen.  Jednostavno je drugačije.

U krajnjoj liniji, dobro je da svi istrčimo na sneg. Da li se oduševite kad vidite nekog od nas matorih, da zgrabi sanke i sjuri se… i svima govori – Ja kao nekad! Takvu sreću, nije fer sputavati.

S druge strane, lako je za sebe odlučivati.

Brinuti se o deci je jedan od najkompleksnijih, najodgovornijihih, najtežih poslova. Nije lako kad ne postoje strogo određena pravila, nije jednostavno odabrati kad nema tačnog recepta…

Prelepo je kad nešto uradimo, pa se ponosni i važni obradujemo. Ali je i uzbudljivo kad pogrešimo, pa shvatimo, pa probamo drugačije. Pa „crknemo“ od umora, ali ne odustajemo dok ne uspemo. Divno je kad dozvolimo da čujemo i druge. Božanstveno je da zajedno budemo kreativni, pa smislimo nešto novo, nešto što će da oplemeni nova vremena!

Deca jesu slabija od odraslih i potrebna im je zaštita i pomoć. Jesu i nesigurnija u to šta može, a šta ne… Ali im je u isto vreme potrebna i sloboda da sami istraže svoje granice. Deca su često i pametnija i snažnija i spretnija i sposobnija nego što možemo i da zamislimo.

Potrebni su deci odrasli, brižni i pametni da im se nadju. Tu negde, sa strane. Da nečujno posmatraju, ali po nekad i sa sigurne udaljenosti da bodre. U krajnjoj liniji da odlučno presude kad se mora.

Ipak, išle su naše sanke još mnogo duže i mnogo dalje od podnožja brda. Sećam se taktiziranja kako da se spustimo, a da putanja po ravnom i po tri puta nadmaši dužinu samog spusta! A zamislite da je neko unapred predvideo gde joj je kraj i iz najbolje namere preprečio nam put, da nas na tački, koju je on zacrtao, dočeka.

Da se razumemo, sećam se i da sam se jednom tako zakucala  u drvo! I zvečala mi je glava dva dana, a ja ni da zucnem. Ne kažem da ne može da bude opasno. E,sad, da li ima posledica, procenite sami. 

Uh, nije lako naći meru!

Tek kad se mnogo puta zaletiš i isprobaš, možeš da saznaš koliko daleko možeš da stigneš. I to nije kraj, ko zna, možda sutra smisliš još bolju taktiku! Dobro, ne može se ni bez  „andjela čuvara“.

One Reply to “Volite li sneg?”

Leave a Reply

Your email address will not be published.