Pretpostavljam da ste svi sreli neku osobu, za koju je i vama i svima drugima oko nje, jasno da greši, da sebi „uništava“ život, da iznova i iznova pravi iste loše, opasne, gubitničke, pogrešne izbore. I pomislite ponekad da je dovoljno samo da joj to kažete. Onda se ohrabrite, pa joj sve „saspete“ u lice. I sve to u najboljoj nameri jer je volite, stalo vam je do nje, želite joj dobro, ma želite joj najbolje… I ? Šta se dogodi? Ne samo da vas ne posluša, ne samo da ne promeni svoje, očigledno pogrešno ponašanje, nego se i naljuti na vas!
I, šta mislite, zašto je logično što svi okolo jednostavno ćute ko zaliveni, pa čak i lažu izgovarajući rečenice koje ta osoba u tom trenutku „želi da čuje“ !?
Ipak, postoji i druga strana priče. One greške koje iznova i iznova ponavljamo su tu s razlogom. Ljudi nešto ponavljaju sve dok ne nauče kako se nešto ispravno, pravilno, na dobar način radi. Možda je svima nama u tim trenucima, kada iznova i iznova grešimo, potrebno da nam neko pomogne da vidimo, shvatimo i naučimo kako? A, možda nam treba i to da više puta pogrešimo? U redu je da imamo i različit tempo.
Naravno, lakše je to reći nego učiniti. Kako nekome da pomognemo kad on ne želi da čuje da greši? A možda i želi, ali ne ume u tom trenutku, na taj način iz toga što govorite ili radite da shvati tu vašu dobronamernost. Istina je negde na sredini. Pitanje je da li je nekome uz dobronamernu kritiku neophodna i grdnja. Dovoljna mu je njegova muka od griže savesti i krivice, jer sigurno jednim velikim delom svog bića oseća da greši, da mu učenje ne ide. Da li mu je potrebno vaše vidjenje problema, ono što biste vi u toj situaciji uradili? Ta osoba nije neko ko je identičan vama.
Hm! Kako pronaći meru? Kako pronaći pomoć, da prekinemo taj začarani krug u kojem pokušavamo iznova i iznova, pa pravimo suštinsiki iste greške, pa se jedemo iznutra, osećamo loše, pa skupimo hrabrost za ponovo, ali usput potrošimo mnogo energije da osiguramo da ponovo pogrešimo na istom mestu, pa ponovo ne uspemo… A kako, s druge strane, da pridjemo prijatelju? Kako da mu se nadjemo u najtežemo trenutku? I sve to da se ne oseti da ga ne razumemo, da ga samo kritikujemo i grdimo.
Nije lako. Ne postoji recept. Da jeste, ne bi trebalo toliko nauke, toliko truda i rada da ljudi stručni za ljudsku dušu izuče kako se to radi. Ali, ni oni nisu svemogući, ni oni nisu magovi! Ovo o čemu sada govorim je dvosmeran proces i podrazumeva interakciju dva jednako odgovorna bića.
Ali ipak, šta je ono što je ono što svi možemo da pružimo? Šta mislite o strpljenju, dobroj volji, iskrenoj želji, toplini, podršci, zaštiti, razumevanju…
Ako vam je stalo do nekoga, za početak samo budite tu uz njega, bez obzira na sve. Onda krenite da slušate šta je ono što govori. Ali, ne samo ono što govori javno, socijalno poželjno, nego i ono što njegovo biće „ispod žita“ poručuje. Ipak, pažljivo sa tim. Obazrivo ga pitajte na šta je tačno mislio, ukoliko vam nešto nije jasno. Nejasno je i njemu samom. I on to od sebe krije.
I suština je da saznate kako se neko oseća, zašto nešto radi, zašto na taj način misli? Ako vam se na prvi pogled učini da je odvratan, zao, da nešto ima protiv vas i da samo želi da vam napakosti, verovatno nešto propuštate. Pitajte se, pitajte ga kako on sve to doživljava, pa se stavite u „njegove cipele“. Onda je veća verovatnoća da ćete medjusobno da se razumete na pravi način, da ćete jedno drugom da pomognete u raspetljavanju začaranih krugova.
Mala digresija. Znate da u svakom tekstu pomenem inspiraciju za temu. Malopre sam pogledala mini seriju, koja je ostavila baš jak utisak na mene. Preporučujem!
Dobro ljudi, da se razumemo, nije ovo čarobni štapić! Začaranih krugova je mnogo. Svi mi prosto po prirodi stvari ponavljamo i ponavljaćemo stvari dok ih ne naučimo. I biće tako dok nam je života. Ipak, taj isti život, to isto raspetljavanje i pronalaženje rešenja, taj veliki izazov može da nam bude zabavniji, prijatniji, lepši u društvu!
Sve ovo su i šanse koji nam život iznova i iznova poklanja.