Šetnja

Redovna šetnja! Neophodna je, kako za fizičko, tako i za psihičko zdravlje svake osobe.

Moj tata na poslednjoj kontroli. Prvo što ga je doktorka pitala (posle onog retoričkog  – Kako ste?) je bilo, da li se redovno šeta i koliko? I insistirala je, Boga mi, da joj sve precizno ispriča. I ispitivala ga je kako se oseća dok je napolju hladno, kad predje toliko i toliko… A onda, neuobičajeno rečita za naše zdravstvene radnike u vezi sa naizgled trivijalnim stvarima, ponovo detaljno objašnjavala da je za zdravlje neophodno šetati se.

Sada bih se osvrnula i na dobrobiti za psihičko zdravlje!

Kada se osećamo umorno, kada nam je svega dosta, kada pomišljamo da je sve beznadežno, besmisleno, da nemamo snage da bilo šta uradimo jer će na kraju biti isto, pa zašto uopšte da trošimo energiju… Jedno je sigurno, pasivni smo, zatvorimo se i nije nam dobro, ne osećamo se prijatno… I možda deluje paradoksalno, ali ostaće tako ili će postati još gore, dokle god ne odlučimo da izadjemo, plašeći se da svojim potezima ne učinimo da nam bude još gore.

A ako odlučimo da se redovno šetamo?

  • Aktivni smo jer smo se pokrenuli, izašli
  • Možemo biti ponosni na sebe zbog toga što to radimo svojom voljom.
  • Mi sami odučujemo dokle ćemo, kojim putem i kojom brzinom i snagom da idemo. I u redu je koliko god to bilo.
  • Kako sve više vežbamo, sve smo snažniji, pa možemo brže, bolje, dalje…
  • Dajemo sebi šansu da vidimo, da osetimo, da pronadjemo i doživimo nešto novo i drugačije
  • Imamo mogućnost da sretnemo druge, sličnih shvatanja i težnji, sa kojima možemo razmeniti  osećanja, doživljaje, iskustva, ideje…
  • Pružamo šansu mogućnosti da zajedno smislimo nešto novo, lepo, dobro, konstruktivno…
  • Pa onda možemo timski da krenemo u planiranje, da se zajedno aktiviramo i efikasnije napravimo nešto kvalitetno, bolje, lepše, korisnije…
  • I možda nam svima bude prijatnije, udobnije… dok uživamo u okruženju u čijem stvaranju i organizaciji  i mi sami učestvujemo.

Ipak,  važno da naglasim, sve ovo jeste mogućnost, ali nikako i nužna posledica!

Ne bih da ovo zvuči razočaravajuće, ali imam potrebu da naglasim da ne treba da očekujemo čudo. Neće se nekako, kao čarobnim štapićem, sve ostvariti ako samo jednom odemo u šetnju, ako samo par puta izadjemo iz svoje sigurne ljušture.

Samo je jedno sigurno, sto posto nećemo uspeti ako se ni ne pomerimo, ako ni ne krenemo…

Možda može da se učini kako zagovaram da je sve ovo jednostavno. Pokrenuti se – ni najmanje nije lako!

Ipak, što smo rešeniji, što imamo više volje da redovno tražimo svoj put do cilja koji iznova i iznova sebi postavljamo, povećavamo šansu da na tom putu uživamo. Nije samo cilj nešto čemu treba da težimo. Bitno je da i proces, naš put, naše šetnje redovno organizujemo tako da u njima uživamo!

 Da li je za nas bolje da sami odlučimo da izadjemo napolje, da šetamo ili da se prepustimo i pustimo da nas drugi voze?

Katarina Stojanović Kostić

Heroji

Već dva dana slušam vest da je žena, vozačica, ugledavši oskudno odeveno dete na ulici, stala, otišla po njega i sačuvala ga u svom autobusu dok nisu došle nadležne službe po njega.

I moram nešto da vam priznam! Čula sam, više puta, neki svoj glasić kako uzgred dobaci – Pa šta sad! Zašto toliko tupe sa tim? Normalno je da neko tako postupi….

I jutros sam se setila, dok sam gledala lice te divne žene, dok je objašnjavajući šta je uradila, rekla skoro isto što i moj glasić – Da je ona samo radila svoj posao i da se iznenadila publicitetu…

Uh! Jesmo li oguglali na normalno, dobro, plemenito, lepo…

Znam da se ponavljam. Medjutim, očigledno je i meni potrebno više puta ponoviti da bih shvatila!

Zbog svoje zaštite, predodredjeni smo da više obraćamo pažnju na opasno, loše, strašno… Za ono drugo, uglavnom unapred zaključimo da je nevažno. A upravo to, normalno, čini nas, naš život, našu kuću, grad, planetu, ovakvam kakvi jesmo. Može li i to obično da postane bitna vest?

Važno je ovo što je ta normalna gospođa, jedna od nas, uradila u trenutku iskušenja! Važno je, makar isto, (a medijske pažnje zaslužuje više) od onoga zlog i lošeg što je uradio neko, kome briga za drugo ljudsko biće, za naš svet, nije normalna. A čula sam i to jutros. I bila sam sigurna da je bitna vest da je nekom zlom stvorenju palo na pamet da povredi ljude dok su u pekari kupovali doručak!

Njega prosto moramo da sprečimo da to radi! Opasan je! I to je to.

Ali, pravi heroji, pravi uzori su svi oni dobri ljudi, koji odgovorno, pošteno i vredno rade svoj posao!
Da li vam je palo na pamet koliku pažnju i priznanje oni zasužuju? I to svakodnevo. To su ljudi koji čine ovaj svet dobrim mestom za život! Oni jesu najvažniji ljudi na planeti!

Nadam se i želim i težim da budem jedna od njih. Ono što mi pada na pamet je da im, kad god za to pronadjem priliku, pružim pažnju za to što rade.

Da li treba da se zahvalite spremačici što vam je, npr. lepo pospremila hotelsku sobu i poželite joj srećne praznike, baš sa istim uvažavanjem sa kojom popričate i isčestitate se sa vašim dobrim šefom, koga ste slučajno u istom hodniku sreli? Podjednako je bitno.

Koji je kriterijum za odradjivanje vrednosti ljudskog bića?

Katarina Stojanović Kostić

Praznici!

Ako verujemo da postoje lepe reči, najverovatnije podrazumevamo da je -praznik jedna od njih!

Božić! Nova godina! Rodjendan! Godišnjica! Početak nečega… Definitivno verujemo da su mnogo bitni za naše živote.
Bili vernici ili ne, danas, na Božić, trudimo se da započnemo nešto dobro, da napravimo prijatnu atmosferu, da se nasmešimo i kažemo nešto nežno ljudima oko nas, da im pružimo pažnju i priznanje, da mi i naš dom izgledamo lepo… Zbog čega?

Šta god nam se danas dogodi, verujem da su malobrojni oni koji su imuni na to da poveruju u neku simboliku. Ma, mora da će sve nekako biti povezno sa našim životom tokom cele naredne godine!

Istraživanje na ovu temu nisam radila. Takodje se nisam udubljivala ni u tuđa.
Ne verujem u magiju, ne verujem u natprirodno…

A, ha! Čini mi se da postoji velika verovatnoća da je ovo poslednje ključna reč! Natprirodno ili prirodno! Moguće je da je sve to i te kako prirodno. Ipak mi, kao ljudska bića, definitivno sa odredjenim ograničenjima, nismo u stanju da razumemo baš svaki prirodni zakon.
Ali ono u šta verujem, što i nekako intuitivno, ali i razumski znam je da postoji neka prirodna ravnoteža, da postoji neki prirodni sklad. Da je u svakom slučaju, iskrenost, dobrota, poštenje, marljivost, brižnost o drugima i svetu oko nas, nešto u šta nema potrebe da sumnjamo!
Često primećujemo da pojedini ljudi govore kako se u današnje vreme ne isplati biti dobar i pošten, da ne vredi raditi, da bolje prolaze oni drugi… Verujem da oni tako misle, al šta ja tu mogu.

Neću uopšte da trošim ni reči ni energiju da obrazlažem da ovo nije tačno. Jednostavno nije i tačka! Nije ni danas, za praznik, ni bilo kada. Nije, ni kad nam “Život krene nizbrdo”, a ni kad nam “sve ide od ruke”.

Ako ste nepoštenjem i nešto ušićarili, budite sigurni da je to beznačajno malo u odnosu na ono što biste dobili da ste bili pošteni.

Gotovo uvek, kad doživim ili vidim i čujem za neku nesreću, setim se reči mog deda Mike – U svakoj nesreći postoji neka sreća! Znao je deda svaki pojedinačni slučaj da obrazloži. I pažljivo sam ga slušala.

I kad god danas dobro razmislim i ja sreću negde pronađem!

Ma, ljudi! Lepe, dobre, iskrene stvari i planirajte i radite i danas i sutra i uvek!

Svet je u suštini dobro mesto! Ljudi su većinski dobri. Ono što znam da je nauka utvrdila je, da smo mi, da bismo se zaštitili od opasnosti, predodredjeni da više primećujemo ono loše i opasno. Ipak, to nikako ne znači da ga i ima više. Okruženi smo ili neutralnim ili dobrim, skladnim i lepim. Loše, ružno, opasno je retko (ali važno da ga opazimo u ključnom momentu!) Ipak ne preterujemo! I te kako je važno da primetimo koliko smo dobri, lepi, srećni, vredni! Koliko je naš svet divno mesto!

Šta mislite, zašto ovo baš danas pišem? Pa, Božić je i ovo je samo jedna od mnogo divnih stvari koje sam planirala, započela, radila i uradila danas!

Od mene zavisi moj život, moj uspeh, moja sreća… ali sam, takodje bila pod čistom srećnom zvezdom i slučajnim izvlačenjem na nagradnoj igri, dobila šolju!

Zaključak izvucite sami, svako svoj 🙂

Srećno, srećan i srećna… svima…

Katarina Stojanović Kostić